Trainspotting (1996)

Žanr: Comedy, Drama


Režiser: Danny Boyle


Glumci: Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller...

Sinopsis: Mladi narkoman Renton pokušava da se odvikne.

Analiza:

Postoje mnogi filmovi na temu droge. Uglavnom su nezanimljivi, jer ne daju pravu sliku zavisnosti. Jedan od retkih koji je to uspeo je bio "Requiem for a Dream". Ovaj film je svakako nešto najbliže tome. Pomislio sam da je lak za gledanje, pošto se radi o komediji, ali sam se tu malo zeznuo.

Cela priča je centrirana oko našeg glavnog protagoniste Renta. Pokušava da se odvikne, ali mu to, manje više nikada ne polazi za rukom. Uvek kaže da mu je ovo zadnji put, ali naravno nije. Takvi smo ti mi ljudi. Lažemo sebe da bi nam bilo bolje, a ni sami ne verujemo u to što pričamo. Ja se prvi pronalizam u liku Renta, jer sebi svaki dan govorim da ću otići u teretanu, i ne odem. A trebao bi. 

Rent je skupio petlju i pod pritiskom porodice i prijatelja, se manuo droge, jer je i sam uvideo koliko je ta zavisnost zla. Misliš da će ti biti lakše, ako nasataviš, a samo će ti biti još teže. Nije mu trebalo dugo, da bi se vratio na "mračnu stranu". Narkoman, je narkoman, i tu teško ima leka. Trebaš da imaš baš gvozdenu volju da bi se iščupao iz kandži opojnih droga. 

Ekipa kojom je okružen Rent je različitih profila. Imamo Bigbija, huligana koji je spreman da zakuva svaku novu šorku, Tomija, totalnog strejta,  Sik Boja, lika koji gleda samo sebe i Spuda, koji je jako glup, ali bar ima dobru dušu. To mi se jako svidelo, jer su bili su na neki način simpatični i mogao sam se lako povezati sa njima.

Tripovi kroz koje nam protagonista prolazi su napravljeni bez greške. I mogu da kažem da su bar po meni jako bili jezivi. U pitanju je crna komedija. Ja volim inače crnjake, pogotovo engleske, ali mi ovde humor baš i nije najbolje legao. Ne kažem da nije bilo dobrih fazona, ali su bili u manjini.  Nekako, bar na polju humora mi je bio neubedljiv. Ovo ne znači da je humor loš, nego jednostavno nije moja "šoljica čaja".

Glumci su bili stvarno odlični. Najviše se naravno istakao Juan Mek Gregor, kao naš protagonist. Najbolji posao je uradio definitivno Robert Karlajl. Naravno da ne izostavim takođe odličnog Evena Bremnera, Džon Li Milera i preslatku Keli Mek Donald.


Ovo je bio prvenac Denija Bojla. Mogao bih recenzirati neka njegova dela u budućnosti. Ne mogu da kažem da me je oborio sad sa nogu, ali što je najbitnije nije me razoračao. Dobro ajde možda malo na polju humora, ali za sve ostalo samo reči hvale. U svakom slučaju, radi se o filmu koji tešku temu obrađuje na simpatičan način. Preporučujem vam.

Konačna ocena: 7/10

Spartacus (1960)

Žanr: Adventure, Biography, Drama, History, War

Režiser: Stanley Kubrick

Glumci: Kirk Douglas, Laurence Olivier, Jean Simmons

Sinopsis: Rob Spartak vodi nasilnu pobunu protiv Rima.

Analiza:

Jedan pravi mali spektakl. Nekada se znao napraviti kvalitetan epski film sa odličnom pričom, a ne kao danas gde je fokus stavljen na specijalne efekte i mišiće glavnog protagoniste. Kad god pomislim na starije epske filmove, prvi mi padaju na pamet Spartak i Ben-Hur, ali o njemu nekom idućom recenzijom. Naravno epski film mora da ima i epsko trajanje.

Kjubrik nam je i ovaj put dostavio remek delo. Priča prati ropstvo Tračanina Spartaka i njegovu borbu za slobodu svih robova duž celog Rimskog carstva. Spartak se već na samom startu pokazuje svoju inteligenciju, što njegovim robovlasnicima ide jako na žulj. To je jedna od najboljih stvari prikazanih u  filmu, jer da bi neko bio vođa, sem svoje snage i autoriteta, mora da poseduje veliku dozu inteligencije.


Spartaku dovode robinju da radi sa njom šta mu je volja. A šta on radi. Apsolutno ništa. Ne želi da se okreće onim najnižim ljuskim nagonima, jer nije životinja. Ona se skida, a on joj nazad daje odeću da se obuče, iskazujući joj veliko poštovanje. Čuvari ga gledaju i smeju mu se, ali njega nije briga. Samo  želi da uživa u njenoj lepoti kad bude bio pravi trenutak za to. I tu nastaje ljubav.


Scena kad se Spartak i Etiopljanin bore je fenomenalna. Nakon mukotrpne borbe, Spartak biva poražen. Etiopljaninu naređuju da ga dokrajči. On se na to oglušuje i kreće u napad na gledaoce, ali ga vojnik ubija kopljem. Zašto nije poslušao masu? Nije hteo više da bude njihova igračka. Iako ga je to možda koštalo života, ali da li je život vredan življenja kad si nečija marioneta. Bolje je biti i mrtav heroj, nego živ šupak.


Spartak, iako je dobio neke bitke, zna da neće dobiti rat i da će mu svi ljudi izginuti, jer će biti brojno nadjačan. Zašto to radi? Ne želi da ljudi budu poslušni robovi sa kojim je lako manipulisati, već želi da se bore za svoje ideale, snove i  slobodu, iako to možda znači da će svi izginuti. Bolje je i umreti kao lav, nego živeti kao miš. Sam taj čin njegove pobune je herojski. Ići protiv nekog  tako velikog i moćnog kao Rim, je za svaku pohvalu. I naravno da Rimu neće biti svejedno i da će ga se čak plašiti, jer nije navikao ne kao odgovor. Spartak se fenomenalno bori protiv sistema i uspešno ga demolira.


Tokom trajanja filma, se povlači čovekova želja za znanjem. Spartak želi da nauči sve, kako sve fukncioniše, doslovno sve. Čovek je takav po prirodi. Sve ga zanima. Aj dobro većinu ne baš sve, ali oni što ih zanima potrudiće se da nađu odgovore. Što više znamo to smo bogatiji duhovno. Ali pored toga što radimo na duhovnim stvarima, moramo isto tako da radimo na sebi u fizičkom smislu. Mora postojati taj balans. To Spartak odlično razume.


Likovi su jednom rečju fenomenalni. Niko ne štrči. Imaju dubinu, što je najbitnije. Glumačka ekipa je stvarno pokidala sa svojim ulogama. Naravno pohvaliću najviše Kirka Daglasa, našeg Spartaka. Svaka njegova reč ima težinu. Pravi šmeker, ogromne harizme. Niko kao on se neće roditi više. Džin Simons malo kaže, a toliko mnogo pokaže svojim facijalnim ekspresijama. Glumica visokog kalibra. Da ne izostavim legende Lorensa Olivera, Čarlsa Laftona i Pitera Ustinova. Moram pohvaliti takođe prelepu scenografiju, u kome je vidno uloženo dosta truda i novca.


Spartak je obavezan za gledanje i to više puta. Predobro prikazana borba protiv sistema i vlasti. Ovakvi veliki filmovi više se praviti neće, na moju veliku žalost. Priuštite sebi jedan spektakl za gledanje i njegovu van-vremenku poruku.

Konačna ocena: 9/10

Alita: Battle Angel (2019)

Žanr: Action, Adventure, Romance, Sci-Fi, Thriller

Režiser: Robert Rodriguez

Glumci: Rosa Salazar, Christoph Waltz, Jennifer Connelly...

Sinopsis: Deaktiviran ženski kiborg je oživljen, ali se ne može setiti ničega iz svog prošlog života, pa zato kreće u portagu da otkrije ko je ona zapravo

Analiza:

Ovaj film sam baš dugo čekao do njegovog konačnog izlaska. Razlozi za to su bili što je režiser Robert Rodrigez, a scenarista James Cameron, a morate priznati da oni, gotovo nikad ne naprave loš film. Još jedan razlog je bio taj što je film baziran po mangi,a ja jako volim čitati mange, pogotovo one malko starije. Sad ćemo da vidimo da li je film ispunio moja očekivanja ili ne.

Kao prvo svaka čast, Rodrigezu i Kamerunu, koji su se odlučili na ovakav potez. Trebalo je skupiti muda i adaptariti neku mangu, znajući da će fanovi tražiti i najsitiniji propust u filmu. Moram jednom definitivno pogledati i Ghost in the Shell-a, za kojeg naravno nisam pogledao anime. Takav je bio i jedan moj moj prijatelj. Posle projekcije je žestoko napljuvao film, jer ne prati mangu, ni u jednom trenutku. Ne mogu da sudim, jer je nisam čitao, ali verujem da je sigurno došlo do neke izmene same priče. U poređenju sa netfliksovim promašajima, kao Death Note i Dragon Ball, ovo je zlato.

E sad što se tiče same priče. Pratimo kiborga Alitu, koju je doca Ido pronašao na deponiji. Iz nekog razloga se ne seća ničega o svome poreklu, pa će naravno da traži odgovore. Nema neke preterane zamerke na samu priču. Nije sad posebno epohalna, niti originalna, ali prilično je gledljiva i pitka. Karakterizacija je siromašna . Nisu po mom mišlejnju dovoljno razradili likove, koliko su trebali. Baš ću se načekati do izlaska drugog, koji će izaći pitaj Boga kada. Imamo i tu neku romantičnu šemu kiborga Alite i ljudskog bića Hjuga. Ljubav pobeđuje sve različitosti i bla bla.

Specijali efekti su su predobro urađeni. Realno i ne treba  očekivati i ništa manje,od 200 miliona dolara budžeta. Ne pamtim dugo da sam se ovoliko nauživao gledajući ih, a užitak je bio još veći jer sam gledao u 3D-u. Film ni jedno, jedinog sekunda nije dosadan. Čak štaviše rekao bi i da ima "viška" dinamike. Sve borbe su napete i odlično urađene. Kiborzi su jedna od stvari koje su mi se zaista svidele, zbog maštovitosti njihoovg izgleda. Samo mi je bilo pomalo retardirano da svi gotovo imaju prostetičke udove, jer ono kao da je pola čovečanstva hendikepirano. Scenografija je prelepa, i odlično dočarava tu sajberpank i distopijsku atmosferu. 

S obzirom, da Rodrigezovi filmovi sadrže ogromne količine nasilja, ovaj je još i mala maca. Ne kažem da ga nema, ali je  mnogo manjoj količini, nego na šta nas je navikao (npr. Machete, Planet Terror...). Glumačka ekipica je skroz dobra. Simpatična Rosa Salazar, jer odradila odličan posao. Kristof Volc je svoju rolu odigrao bez greške. Čovek koga kod da glumi, ja mu verujem. Trebalo mu je dati više prostora, da pokaže šta zna majstor. Ken Džonson mi je bio na granici između simpatičnog i iritantnog. Dženifer Koneli ništa posebno nije pokazala. Ostala ekipa je bila ok.

Film je dostavio baš ono što treba, 100% zabavu. Možda sam malko očekivao više, ali dobro, ipak je ovo prvi deo samo, a drugi će verujem odlično zaokružiti celu priču. Svakako da me je kupio njegovim akcionim sekvencama, a to retko koji film može da mi učini. Ima moju preporuku. Priuštite sebi dvočasovnu zabavu i razbibrigu.

Konačna ocena: 6/10