Spartacus (1960)

Žanr: Adventure, Biography, Drama, History, War

Režiser: Stanley Kubrick

Glumci: Kirk Douglas, Laurence Olivier, Jean Simmons

Sinopsis: Rob Spartak vodi nasilnu pobunu protiv Rima.

Analiza:

Jedan pravi mali spektakl. Nekada se znao napraviti kvalitetan epski film sa odličnom pričom, a ne kao danas gde je fokus stavljen na specijalne efekte i mišiće glavnog protagoniste. Kad god pomislim na starije epske filmove, prvi mi padaju na pamet Spartak i Ben-Hur, ali o njemu nekom idućom recenzijom. Naravno epski film mora da ima i epsko trajanje.

Kjubrik nam je i ovaj put dostavio remek delo. Priča prati ropstvo Tračanina Spartaka i njegovu borbu za slobodu svih robova duž celog Rimskog carstva. Spartak se već na samom startu pokazuje svoju inteligenciju, što njegovim robovlasnicima ide jako na žulj. To je jedna od najboljih stvari prikazanih u  filmu, jer da bi neko bio vođa, sem svoje snage i autoriteta, mora da poseduje veliku dozu inteligencije.


Spartaku dovode robinju da radi sa njom šta mu je volja. A šta on radi. Apsolutno ništa. Ne želi da se okreće onim najnižim ljuskim nagonima, jer nije životinja. Ona se skida, a on joj nazad daje odeću da se obuče, iskazujući joj veliko poštovanje. Čuvari ga gledaju i smeju mu se, ali njega nije briga. Samo  želi da uživa u njenoj lepoti kad bude bio pravi trenutak za to. I tu nastaje ljubav.


Scena kad se Spartak i Etiopljanin bore je fenomenalna. Nakon mukotrpne borbe, Spartak biva poražen. Etiopljaninu naređuju da ga dokrajči. On se na to oglušuje i kreće u napad na gledaoce, ali ga vojnik ubija kopljem. Zašto nije poslušao masu? Nije hteo više da bude njihova igračka. Iako ga je to možda koštalo života, ali da li je život vredan življenja kad si nečija marioneta. Bolje je biti i mrtav heroj, nego živ šupak.


Spartak, iako je dobio neke bitke, zna da neće dobiti rat i da će mu svi ljudi izginuti, jer će biti brojno nadjačan. Zašto to radi? Ne želi da ljudi budu poslušni robovi sa kojim je lako manipulisati, već želi da se bore za svoje ideale, snove i  slobodu, iako to možda znači da će svi izginuti. Bolje je i umreti kao lav, nego živeti kao miš. Sam taj čin njegove pobune je herojski. Ići protiv nekog  tako velikog i moćnog kao Rim, je za svaku pohvalu. I naravno da Rimu neće biti svejedno i da će ga se čak plašiti, jer nije navikao ne kao odgovor. Spartak se fenomenalno bori protiv sistema i uspešno ga demolira.


Tokom trajanja filma, se povlači čovekova želja za znanjem. Spartak želi da nauči sve, kako sve fukncioniše, doslovno sve. Čovek je takav po prirodi. Sve ga zanima. Aj dobro većinu ne baš sve, ali oni što ih zanima potrudiće se da nađu odgovore. Što više znamo to smo bogatiji duhovno. Ali pored toga što radimo na duhovnim stvarima, moramo isto tako da radimo na sebi u fizičkom smislu. Mora postojati taj balans. To Spartak odlično razume.


Likovi su jednom rečju fenomenalni. Niko ne štrči. Imaju dubinu, što je najbitnije. Glumačka ekipa je stvarno pokidala sa svojim ulogama. Naravno pohvaliću najviše Kirka Daglasa, našeg Spartaka. Svaka njegova reč ima težinu. Pravi šmeker, ogromne harizme. Niko kao on se neće roditi više. Džin Simons malo kaže, a toliko mnogo pokaže svojim facijalnim ekspresijama. Glumica visokog kalibra. Da ne izostavim legende Lorensa Olivera, Čarlsa Laftona i Pitera Ustinova. Moram pohvaliti takođe prelepu scenografiju, u kome je vidno uloženo dosta truda i novca.


Spartak je obavezan za gledanje i to više puta. Predobro prikazana borba protiv sistema i vlasti. Ovakvi veliki filmovi više se praviti neće, na moju veliku žalost. Priuštite sebi jedan spektakl za gledanje i njegovu van-vremenku poruku.

Konačna ocena: 9/10

Alita: Battle Angel (2019)

Žanr: Action, Adventure, Romance, Sci-Fi, Thriller

Režiser: Robert Rodriguez

Glumci: Rosa Salazar, Christoph Waltz, Jennifer Connelly...

Sinopsis: Deaktiviran ženski kiborg je oživljen, ali se ne može setiti ničega iz svog prošlog života, pa zato kreće u portagu da otkrije ko je ona zapravo

Analiza:

Ovaj film sam baš dugo čekao do njegovog konačnog izlaska. Razlozi za to su bili što je režiser Robert Rodrigez, a scenarista James Cameron, a morate priznati da oni, gotovo nikad ne naprave loš film. Još jedan razlog je bio taj što je film baziran po mangi,a ja jako volim čitati mange, pogotovo one malko starije. Sad ćemo da vidimo da li je film ispunio moja očekivanja ili ne.

Kao prvo svaka čast, Rodrigezu i Kamerunu, koji su se odlučili na ovakav potez. Trebalo je skupiti muda i adaptariti neku mangu, znajući da će fanovi tražiti i najsitiniji propust u filmu. Moram jednom definitivno pogledati i Ghost in the Shell-a, za kojeg naravno nisam pogledao anime. Takav je bio i jedan moj moj prijatelj. Posle projekcije je žestoko napljuvao film, jer ne prati mangu, ni u jednom trenutku. Ne mogu da sudim, jer je nisam čitao, ali verujem da je sigurno došlo do neke izmene same priče. U poređenju sa netfliksovim promašajima, kao Death Note i Dragon Ball, ovo je zlato.

E sad što se tiče same priče. Pratimo kiborga Alitu, koju je doca Ido pronašao na deponiji. Iz nekog razloga se ne seća ničega o svome poreklu, pa će naravno da traži odgovore. Nema neke preterane zamerke na samu priču. Nije sad posebno epohalna, niti originalna, ali prilično je gledljiva i pitka. Karakterizacija je siromašna . Nisu po mom mišlejnju dovoljno razradili likove, koliko su trebali. Baš ću se načekati do izlaska drugog, koji će izaći pitaj Boga kada. Imamo i tu neku romantičnu šemu kiborga Alite i ljudskog bića Hjuga. Ljubav pobeđuje sve različitosti i bla bla.

Specijali efekti su su predobro urađeni. Realno i ne treba  očekivati i ništa manje,od 200 miliona dolara budžeta. Ne pamtim dugo da sam se ovoliko nauživao gledajući ih, a užitak je bio još veći jer sam gledao u 3D-u. Film ni jedno, jedinog sekunda nije dosadan. Čak štaviše rekao bi i da ima "viška" dinamike. Sve borbe su napete i odlično urađene. Kiborzi su jedna od stvari koje su mi se zaista svidele, zbog maštovitosti njihoovg izgleda. Samo mi je bilo pomalo retardirano da svi gotovo imaju prostetičke udove, jer ono kao da je pola čovečanstva hendikepirano. Scenografija je prelepa, i odlično dočarava tu sajberpank i distopijsku atmosferu. 

S obzirom, da Rodrigezovi filmovi sadrže ogromne količine nasilja, ovaj je još i mala maca. Ne kažem da ga nema, ali je  mnogo manjoj količini, nego na šta nas je navikao (npr. Machete, Planet Terror...). Glumačka ekipica je skroz dobra. Simpatična Rosa Salazar, jer odradila odličan posao. Kristof Volc je svoju rolu odigrao bez greške. Čovek koga kod da glumi, ja mu verujem. Trebalo mu je dati više prostora, da pokaže šta zna majstor. Ken Džonson mi je bio na granici između simpatičnog i iritantnog. Dženifer Koneli ništa posebno nije pokazala. Ostala ekipa je bila ok.

Film je dostavio baš ono što treba, 100% zabavu. Možda sam malko očekivao više, ali dobro, ipak je ovo prvi deo samo, a drugi će verujem odlično zaokružiti celu priču. Svakako da me je kupio njegovim akcionim sekvencama, a to retko koji film može da mi učini. Ima moju preporuku. Priuštite sebi dvočasovnu zabavu i razbibrigu.

Konačna ocena: 6/10

Gone with the Wind (1939)

Žanr:  Drama, History, Romance, War

Režiser: Victor Fleming

Glumci: Clark Gable, Vivien Leigh, Thomas Mitchell...

Sinopsis: Manipulativna žena i nestašan muškarac  vode turbulentnu romansu tokom Američkog građanskog rata.

Analiza:  

Dugo sam odlagao ovaj film iy više razloga. Prvi je što je nenormalno dugačak, čak štaviše mislim da nisam pogledao ništa duže od ovog. I jednostavno nisam imao vremena kad da ga pogledam od obaveza. A drugi je što nisam baš neki preterani fan romantičnih filmova, jer mi je jednostavno ne leže (sem Kazablanke hehe). Šta bi rekao o ovom kultnom klasiku. Moram napomenuti, da nisam pročitao istoimeni roman, pa neću moći reći, da li mu je film dosledan. Gledao sam obojenu verziju filma, jer crno-belu nisam mogao naći. 


Vreme deševanja je Američki građanski rat, što mi godi, jer mi je jako zanimljiv za proučavanje.  E sad, nemojte me pogrešno razumeti, nikako nisam ljubitelj tog njihovog "patriotizma". No dobro, da se vratimo na film. Priča prati mladu spletkarošicu Skarlet i njenu nedostižnu ljubav Ešlija. Čak je i  Ona bi želela, ali jednostavno ne može da budem snjim, jer je zaručen gospođom Melani, koja predstavlja suštu suprotnost Skarlet. Čak  i Ešli ima oseća isto prema njoj, ali smatra jednsotavno da to nemoguće. Dok je Melani, topla i brižna osoba, uvek tu da pomogne, Skarlet je hladna i lukava, spremna da na sve i svašta. Film je "pomalo" i morbidan, jer su svi manje više  rodbinski povezani.


Na početku je več odma jasno, da će biti rata. E sad dok su "gospoda" čavrljala, dolazi  jedan baja zvani Ret Batler, koji govori kako nije pametno ulaziti u rat, jer nisu dovoljno opremljeni kao severnjaci. Ali ne, glupa stoka misli da Ret podržava severnjake, jer je čova maksimalno objektivan, i misli samo na dobobit zemlje. Niđe veze. Klark Gebl, jednostavno pleni svaku scenu njegovom harizmatičnom pojavom. Njegova harizma je jedino merljiva sa harizmom Hemfrija Bogarta, ali o njemu nekom drugom prilikom.


Masa ga jednostavno želi,da bi dokazala neki svoj patriotizam, dok normalan ne bi ni pomislio na rat. Kad vide do čega je dovela ta njihova brzopletost, posle se kaju. E pa prijatelju, nemoj da pljuješ pa ližeš. Ne ide. Ćuti i trpi, sad kad si usrao motiku. Ono što je fenomenalno urađeno u filmu, to je ta patnja, čemer i jad tokom rata. Film iako svojim trajanjem ima svoje svetle trenutke, uglavnom je melanholičan i turoban.


Skarlet  prolazi kroz more brakova, ali je i dalje zaljujebljena u Ešlija. E sad zašto je to tako. Glupo je odbacivati stvarnu sreću, zbog lažne sreće, koja te ne samo što neće usrećiti, nego će te i unesrećiti. Ali, ljudi su ljudi, i što bi oni jednostavno, kad mogu da ga zakomplikuju. Skarlet igra jako lukavu i prepredenu igru sa svima, ali joj to ne polaza za rukom, jedino sa Retom, koji je, iako do ušiju opčinjen i zaljubljen  njome, nije toliko glupav da naseda na njene priče. Ipak bi pre rekao , da se se sličnosti privlače, nego suprotnosti. Možda je u detinjstvu tako, ali u braku je svaka različitost, novi povod za svađu.


Ima jedna stvar, koju Skarlet voli više od bilo čega na svetu, a to je Tara. Jedino se za nju bori do kraja, jer smatra da ne postoji ništa vrednije od nje. U suštini i upravu je, sve ode i prođe, ali zemlja ostane za vek i vekova. Kraj je preodličan, jer razbija melanholiju, i puni film velikom količinom pozitivne energije. U kojoj god da smo situaciji, izvući ćemo se i naći ćemo rešenje za naše probleme, jer ništa nije nemoguće, ako samo malo dobro potrudimo.


Likovi su najbolja stvar ovog filma. Iako ih ima puno, svi su perfektni. Vivijen Li je maestralno odglumila Skarlet sa ti njenim facijalnim ekspresijama. Glavna zvezda filma je Klark Gebl, koji kao što sam već rekao, pleni svojom harizmatičnom pojavom. Izdvojio bi još fantastičnu Oliviju de Hevilend. Pejzaži su prelepo snimljeni. Film,iako dugačak, lagan je za gledanje i vreme brzo prođe uz njega.


Drago mi je što sam odvojio svoje slobodno vreme za njega. Sad razumem zašto je osvojio 10 oskara i rekordni profit, koji je drzao punih sedamdeset godina do izlaska Avatara. Definitivno je jedan od filmova, koji su obavezni za gledanje. Da nisam gledao Kazablanku, rekao bi da je ovo najbolji romantični film koji sam ikada gledao. Uživajte.

Konačna ocena: 9/10

The Wizard of Oz (1939)

Žanr:  Adventure, Family, Fantasy, Musical

Režiser: Victor Fleming

Glumci:  Judy Garland, Frank Morgan, Ray Bolger...

Sinopsis: Tornado odnosi Doroti Gejl, iz Kanzasa u čarobnu zemlju Oz, gde ona kreće u potragu za svojim novim prijateljima da vide čarobnjaka koji im može pomoći.

Analiza:

Moram napomenuti da nisam neki veliki fan mjuziklova, pa ih nemojte baš očekivati. Šta reći o ovom klasiku. Film sam  x puta gledao kao klinac, pa je valjalo da obnoviti utisak nakon toliko godina. Ni jednog trenutka nisam mislio, da će me film razočarati, i nije. Kupio me je, njegovom lucidnošću i veselošću. Raniji porodični filmovi, su bili topli i nežni, i za sve uzraste, i što je najbitinije  mogli su da prenesu neku vanvremensku poruku, što retko koji današnji film to može.


Uvod nam pokazuje Dorotino detinjstvo, koje malo je reći nije bajno. Niko nema vremena za nju, jer su zauzeti svojim problemima. Doroti samo želi mesto gde vlada spokoj i sreća, neko ko će je ceniti i imati vremena za nju. Kraj odlično poentira, šta je to zapravo savršeno mesto. Naravno, ako ti detetu ne pružiš dovoljno ljubavi u detinjstvu, ono će da se zavuče u neke fiktivne svetove i postaće asocijalno u većini slučajeva. Samo mrvica pažnje, dovoljna je da se neko zbog tebe oseća posebno i da mu izmamiš osmeh na licu. Zar je to toliko tešsko uraditi.


Njeno upoznavanje sa "novopečenim" prijateljima je veselo napravljeno, i propraćeno naravno odličnom muzikom. Film se bavi i temom kako da postignemo nešto nemamo, što mislimo da je nama bar trenutno nedostižno. Ali nije, samo se krije duboko u nama, i mi ga moramo otkriti na površinu. Scena sam Doroti, strašilom i drvećem kojim priča, mi je odlična, jer pokazuje inteligenciju strašila,  što je upravo ono što sam pičao od malopre.


Kao što sam već rekao na početku, da baš ne volim mjuzikle, ali je ovaj prokleto dobar. Nijedna današnja animacija, ne može ni prići kostimima i lutkicama u filmovima. Taj rustičan šmek, je fenomenalan. Kompletna scenografija, je stilski savršena, puna šarenih i veselih boja. Pesme su preodbro uklopljene, u datim situacijima.


E sad, ne znam baš kakva je knjiga, jer je nisam čitao, ali verujem da su tu negde istog kvaliteta. Šale su vrlo duhovite, ali ne verujem da će ih najmlađi baš skontati. Film nijednog sekunda nije dosadan rastegnut, što je jako bitno. Džudi Garland  mi je baš dobro legla, to njeno slatko i umilno ponašanje, kao i deo ostale malene četvorke. Ne znam za vas, ali su meni njene crvene cipelice top. Likovi su generalno simpatični i lako je saosećati se sa njima. Glumačka ekipa je čista perfekcija.


Drago mi je što sam ga ponovo odgledao. Na mene je ostavio još bolji utisak, od ranije jer mnoge stvari naravno nisam kapirao kao klinja. A to je naravno odlika odličnih fimova. Ne moram, ni napominjati da je ovo obavezno štivo za svakog ozbiljnijeg filmofila, ali i za ostale ljudove.

Konačna ocena: 8/10

Megamind (2010)

Žanr: Animation, Action, Comedy, Family, Sci-Fi
 

Studio: Dreamworks

Glasove pozajmljivali: Will Ferrell, Jonah Hill, Brad Pitt...

Sinopsis: Zlikovac Megaum je konačno pobedio svog najvećeg neprijatelja, superheroja Metro-Mena. Ali bez njega, Megaum gubi svojus svrhu i mora naći novi smisao u svom životu.

Analiza:


Moram priznati da nisam neki veliki fan superherojskih filmova. Ma zapravo nisam nikakav fan takvih filmova. Jednostavno su mi dosadni, blago rečeno. Zato nemojte baš očekivati filmove takvog formata na blogu. Ali zato mnogo volim crtaće. Dremworks studio i ne pravi više toliko kvaitetne filmove, kao nekada. Zapravo pravi gole proseke i žestoke promašaje kao "Trools" i "Home". Kad se samo setim kad je bio glavni konkurent Dizniju. Ovaj je izašao baš u godini, kad su izašli mnogo jaki filmovi kao što su "Toy Story 3" i "Shrek Forever After", pa nije mogao doći od izražaja. Pravi mali biser u moru proseka.

Uvod nam pokazuje teško detinjstvo Megauma. Fantastično  je, jer nam pokazuje šta se može desiti kad je nekog dete izbegavano i ponižavano od strane vršnjaka, samo zato što je taj neko drugačiji. Glupo zar ne. E pa kod dece će uvek biti tako, jer postoji ta neka hijerarhija. Neko ko je jači i bolje materijalno situiran, ponižavaće  nekog ko je slab i krhak sa manjkom samopouzdanja. To je jednostavno tako, na žalost. I onda se desi to što se desi, da dete ne daj bože oduzme sebi život zbog konstantog maltretiranja , ili u slučaju Megauma da postane zlikovac. Megaumov zakleti neprijatelj od detinjstva još, Metro-Men protiv koga se borio stalno ali nikad nije uspeo da pobedi, po prvi put prima poraz od Megauma i umire. I šta mislite kako se osećao megaum posle euforije. Beznadežno i jadno. Nestao mu je žar i smisao života. Odličan odgovor na pitanje, šta bi se desilo kad bi pobedio zlikovac. Baš Ništa. Tako se svi mi osećamo kad uradimo nešto veliko ili nama nezamislivo, prođe euforija i nestane taj žar, da tako kažem.

Kroz ceo film se provlači pitanje izbora. Svaka osoba na ovoj planeti ga ima, i niko ne može da utiče na tvoj. Ako misle da si čudak, dokaži im da greše. Predrasude su ključ nerazumevanja, glavni krivci za svađe, a nekad čak i za ratove. Budi bolji od onog što misle. Shvatiće da su pogrešili i prihvatiće te. Druga je stvar, ako si ti sad lupam metalac, a ostali teške narodnjačine,pa ti misliš za njih da su oni obični šabani. Logično, to šalje kontraefekat, da oni misle isto to za tebe, ako ne i gore. Svaka akcija, ima svoju propratnu reakciju. Fizika bitch. Možda ne možemo da ispravimo stvari iz prošlosti, ali itekako na budućnost možemo da utičemo. Svako ko želi da se promeni, promeniće se , a ko neće tražiće izgovore.


Crtać je posveta Super-Menu i njegovom najvećem protivniku Leksu Lutoru. Iz tog razloga je Megaum ćelavac, baš kao i Leks. Da bi crtaći bili dobri, moraju da imaju  balans, tj. da imaju dovoljno elemenata da  budu interesantni nama malko starijima, ali i mališanima, a ovaj crtać to svakako ima. Crtani filmovi mi se sviđaju takođe, jer neretko sadrže scene koje asociraju na pop kulturu. Izdvojiću evo jednu scenu koja liči na jedan običan nivo igrice "Donkey Kong", ali pronaćete verujem i mnoge druge "easter eg-ove". Naravno imamo jednu standardnu ljubavnu pričicu, koja je na svu sreću lišena patetike.


Megauma jednostavno nemožeš da ne voliš koliko je sladak, a njegovog pomoćnika ribicu Minimuma još manje. Novinarka Roksen Riči mi je bila ok, kao i Metro-Men, koji mi je  malo ostao nedovoljno razrađen. Glumci koji su pozajmljivali glasove, su obavili skroz korektan posao. Evo ako bi baš morao izdvojio bi Vila Farela, kojeg inače volim jer glumi u btw pomalo neobičnim komedijama. Dreamworks je poznat po tome što u postavu ubacuje dosta poznatih glumaca. Još neki od poznatih faca su Bred Pit, Jona Hil i Ben Stiler. Animacija je naravno čista perfekcija. Crtać je dinamičan. Fazoni su, iako ne mnogobrojni, duhoviti. Moram posebno pohvaliti soundtrack, koji će se svideti više nama rokerima(AC/DC, Black Sabbath,Ozi Ozborn...)


Drago mi je bilo što sam ga reprizirao nakon ovoliko godina, jer bi u suprotnom propustio pravi mali slatkiš. Ima sve što bi jedan crtani film trebao da ima divnu priču, humor, akciju, prekrasnu animaciju...Zasigurno je jedan od najboljih Dreamworks-ovih crtaća.

Konačna ocena: 7/10